Čačanski kraj u Prvom srpskom ustanku 
Vrsta: Seminarski | Broj strana: 14 | Nivo: Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača

УВОД
Рат између Аустрије и Русије са једне и Турске са друге стране ликвидиран је миром у Свиштову и миром у Јашију.
То је био последњи рат Аустрије са Турском али не и последњи сукоб. На обе стране је постојала тежња да се створи период мира, који би и једнима и другима оставио слободне руке, да се могу посветити другим задацима. Турски двор се озбиљно носио са плановима да изведе толико потребне реформе у целој држави. Султан Селим III, који је дошао на престо 1791. године, трудио се искрено, да турску управу и цео систем ослободи трулежи и дигне на европски ниво.
Међу првим намерама у султановим реформама била је забрана јањичарима да живе у Србији, односно у Београдском Пашалуку. Та се војска била сасвим изметнула и одавно искварила. У турском свету она је, међутим, наишла на живе протесте и на организован отпор.
Већ за време ових борби и једна и друга страна помишљле су, да у борбу уведу и Србе. Они су полазили са гледишта, да је самим Србима у сопственом интересу да се ослободе јањичара, па да с тога треба да помажу напоре власти да се уведе ред. Тако се јавила мисао о организовању народне српске војске.
Као награда за српско држање, и као резултат нове Портине политике према њима, објављене су током 1793. године неколике одредбе, које представљају основ једне уске, али ипак стварне, локалне аутономије. Враћене су старе народне власти: по селима кнезови, а по кнежинама оберкнезови. Турцима је било забрањено долажење у чисто српска села.
Стање сељака у Србији после ових повластица могло се сматрати као далеко боље.
Након успеха који постиже Француска, која се пробија и до Албаније и победе над Млецима, чинило се да је на ред дошао и муслимански свет. Турска је објавила французима рат. Постало је јасно да се не може у исти мах водити рат и против спољашњег и против унутрашњег непријатеља. С тога се у Цариграду прогласила милост свим одметницима, који се покоре, макар и само формално, свом господару.
Повратак јањичара значио је повратак зулума и почетак новог зла. Између јањучара, који нису хтели да испусте власт и Мустафе-паше није било нимало поверења. Након што су јањичари убили Мустаф-пашу, узели су власт у своје руке и били спремни да је бране свим средствима. Као главне њихове вође истакле су се четири дахије: Кучук Алија, пашин убица, Аганлија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић.
Доласком на владу дахија у Србији настаде режим најтежег терора. Вук Краџић врло живо и непосредно приказује тешко стање у земљи. „Кад се огласи наоколо, да су баше Аџи Мустајпашу убиле, и да су против цара, онда навале из околни крајева, особито из Босне и Арнаутске, све све беспослице и крвници и бескућници у Бијоград, као орлови на стрвину; и даље ји све радопопримају... Млоги су тада у Бијоград дошли голи и и боси, пак се онђе одма оковали у сребро и злато, и обукли у свилу и кадифу, и узјали на атове с ратовима.“

---------- CEO RAD MOŽETE PREUZETI NA SAJTU. ---------- 

www.maturski.org 

 

MOŽETE NAS KONTAKTIRATI NA E-MAIL: [email protected]